Upoznali su se na mostu, kada ga je ona zaustavila u sred prelaženja reke i upitala ima li cigaru. Bio je kraj leta, prohladno, i padala je kiša. Učinilo mu se da joj je zima, pa joj je, galantno, ponudio svoj duks da se zgreje. Prihvatila je, i onda su se, sasvim slučajno, pogledali duboko u oči, kroz mokru kosu i zavesu od kiše, i shvatili da su stvoreni jedno za drugo.
Bilo je dosta toplo, u stvari, samo je vetar duvao malko snažnije nego obično. Hladno je bilo njemu, jer nije poneo duks, a i kiša je pala tek kasnije te večeri. Ipak, detalji i nisu toliko bitni: suština je da su im se pogledi sreli, pa makar i kroz suvu kosu i vedro vreme, i iako u tom trenutku nisu shvatili ama baš ništa, upoznali su se jer su se njemu dopale njene oči, a njoj njegov osmeh.
