Blog sonata-insomnia već dugo je prilično pust, iako stalno nameravam da mu se vratim. Razlog tome su dva druga moja projekta: Tri uz čaj, na kome već tri meseca svakodnevno postujem tekst napisan na osnovu tri nasumične reči, i, odnedavno, Tri uz čajnik, na kome se na nedeljnom nivou izdvajaju najuspešniji postovi sa Tri uz čaj.
Iako će ovaj blog nastaviti da postoji i da se, doduše manje redovno, ažurira, svima koji vole ono što radim od srca preporučujem i gorenavedena dva, jer su bogata i sadržajem, i drugim autorima sa kojima sarađujem.
Hvala na čitanju i praćenju. :)
Margarita
Saturday, July 16, 2011
Sporedni lik
Stojim na autobuskoj stanici pušeći cigaretu. Visok sam, mlad, kosa mi je masna i pada na ramena. Ugledaj me: upečatljiv sam, izgledam mračno i neraspoloženo. Ne znaš ništa više o meni; ja znam isto koliko i ti.
Obrati sada pažnju na devojku pored mene. Ona sedi na klupi i svuda oko nje lebde epiteti: krupne oči, ležerna punđa od duge plave kose, uznemiren pogled, drhtave ruke. Pridev za pridevom, okružuju je i štite: u svom bogatstvu osobina, ona je potpuna. Ja sam prazan: sve što imam su "mračan" i "neraspoložen", od masne kose me glava svrbi. Čekam.
Ona ustaje, roj prošlosti i opisa vije se za njom, tok misli jasan i gotovo opipljiv, kao bič, obavija me i ispituje.
"Izvinite", kaže ona i gleda me "plašljivo" i "stidljivo", još dva, "znate li možda kad će autobus?"
Mrštim se. Shvatam, gotovo besno, da nemam glasa, i mrštim se još jače, u očaju. Njene se oči šire: moja namćorastost je pogađa i plaši, jer joj se upravo desilo nešto loše, jer je "nervozna", kako me samo grebe taj epitet.
Utom autobus stiže, i ona "usplahireno" uleće na srednja vrata, odvodeći svoju svitu sitnih uslova za postojanje u budućnost dešavanja, previranja, otkrića, osećanja, u raznobojno i široko "zatim", u "strastveno" i u "tužno", u "napokon" i u "neizvesno". Ti to ne znaš, ali možda je pratim čeznutivim pogledom.
Izlistaj stranice knjige do kraja: nema me više.
Obrati sada pažnju na devojku pored mene. Ona sedi na klupi i svuda oko nje lebde epiteti: krupne oči, ležerna punđa od duge plave kose, uznemiren pogled, drhtave ruke. Pridev za pridevom, okružuju je i štite: u svom bogatstvu osobina, ona je potpuna. Ja sam prazan: sve što imam su "mračan" i "neraspoložen", od masne kose me glava svrbi. Čekam.
Ona ustaje, roj prošlosti i opisa vije se za njom, tok misli jasan i gotovo opipljiv, kao bič, obavija me i ispituje.
"Izvinite", kaže ona i gleda me "plašljivo" i "stidljivo", još dva, "znate li možda kad će autobus?"
Mrštim se. Shvatam, gotovo besno, da nemam glasa, i mrštim se još jače, u očaju. Njene se oči šire: moja namćorastost je pogađa i plaši, jer joj se upravo desilo nešto loše, jer je "nervozna", kako me samo grebe taj epitet.
Utom autobus stiže, i ona "usplahireno" uleće na srednja vrata, odvodeći svoju svitu sitnih uslova za postojanje u budućnost dešavanja, previranja, otkrića, osećanja, u raznobojno i široko "zatim", u "strastveno" i u "tužno", u "napokon" i u "neizvesno". Ti to ne znaš, ali možda je pratim čeznutivim pogledom.
Izlistaj stranice knjige do kraja: nema me više.
Subscribe to:
Posts (Atom)