Sunday, February 6, 2011

Priča za Pingvina

    Godinu dana kasnije Pingvin i ja smo mnogo drugačiji nego što smo bili - ponešto nam nedostaje, ali je dosta novog u nama istovremeno i lepo. Između ostalog, dovoljno smo sumanuti da nastavimo da se igramo i dalje. Glavni motiv ove priče - prve Priče za Pingvina u nizu koji je usledio - i dalje nam mnogo znači i čuva nas. Odskora imamo i pesmu koja nas na njega podseća.


      Osim toga, Priča za Pingvina jedna je od retkih mojih priča koje imaju srećan kraj.


Wednesday, February 2, 2011

Lepota kod Bukovskog

     Baš juče završih maturski rad na temu estetike u "Bludnom sinu" Čarlsa Bukovskog, pa pošto sam se ulenjila kao bloger, odlučih da i ovde škrabnem koju, sa namerom da skrenem posebnu pažnju na čestu grešku koja nastaje onda kada se Bukovski čita površno, a koja dovodi do brojnih predrasuda u vezi njegovog dela.
     Naime, susretala sam se sa velikim brojem ljudi koji su Bukovskom zamerali prostakluk, poričući postojanje umetničke vrednosti u delima sa takvim izborom reči i tematike. Ovaj stav je u velikoj meri opovrživ, ali se o njemu ipak može dosta konstruktivno diskutovati. Ono što mene nervira jesu ljudi koji se Bukovskom dive zbog "klošarskog" stava, stila i načina pisanja, oduševljavajući se šokantnošću i vulgarnošću njegovih dela i odbijajući da u njima traže išta više od toga. Takva publika, uprkos tome što je često odlikuje "intelektualna" nadmenost, slična je onoj koja uživa u "Grabljivici". Jer, božemoj, i u "Grabljivici" ima dosta psovki, prljavštine i šokantnih scena. Razlika je u tome - i mislim da je tu razliku veoma bitno shvatiti - da u "Grabljivici" nema ničeg više, dok su kod Bukovskog te teme i leksika u velikoj meri umetnički opravdani, i deo njegove poetike pre nego želje da na neku publiku ostavi određen utisak. Dok ovo pišem, negde u daljini naglo crvene uši Marku Vidojkoviću.