Baš juče završih maturski rad na temu estetike u "Bludnom sinu" Čarlsa Bukovskog, pa pošto sam se ulenjila kao bloger, odlučih da i ovde škrabnem koju, sa namerom da skrenem posebnu pažnju na čestu grešku koja nastaje onda kada se Bukovski čita površno, a koja dovodi do brojnih predrasuda u vezi njegovog dela.
Naime, susretala sam se sa velikim brojem ljudi koji su Bukovskom zamerali prostakluk, poričući postojanje umetničke vrednosti u delima sa takvim izborom reči i tematike. Ovaj stav je u velikoj meri opovrživ, ali se o njemu ipak može dosta konstruktivno diskutovati. Ono što mene nervira jesu ljudi koji se Bukovskom dive zbog "klošarskog" stava, stila i načina pisanja, oduševljavajući se šokantnošću i vulgarnošću njegovih dela i odbijajući da u njima traže išta više od toga. Takva publika, uprkos tome što je često odlikuje "intelektualna" nadmenost, slična je onoj koja uživa u "Grabljivici". Jer, božemoj, i u "Grabljivici" ima dosta psovki, prljavštine i šokantnih scena. Razlika je u tome - i mislim da je tu razliku veoma bitno shvatiti - da u "Grabljivici" nema ničeg više, dok su kod Bukovskog te teme i leksika u velikoj meri umetnički opravdani, i deo njegove poetike pre nego želje da na neku publiku ostavi određen utisak. Dok ovo pišem, negde u daljini naglo crvene uši Marku Vidojkoviću.
