Lepota kod Bukovskog

     Baš juče završih maturski rad na temu estetike u "Bludnom sinu" Čarlsa Bukovskog, pa pošto sam se ulenjila kao bloger, odlučih da i ovde škrabnem koju, sa namerom da skrenem posebnu pažnju na čestu grešku koja nastaje onda kada se Bukovski čita površno, a koja dovodi do brojnih predrasuda u vezi njegovog dela.
     Naime, susretala sam se sa velikim brojem ljudi koji su Bukovskom zamerali prostakluk, poričući postojanje umetničke vrednosti u delima sa takvim izborom reči i tematike. Ovaj stav je u velikoj meri opovrživ, ali se o njemu ipak može dosta konstruktivno diskutovati. Ono što mene nervira jesu ljudi koji se Bukovskom dive zbog "klošarskog" stava, stila i načina pisanja, oduševljavajući se šokantnošću i vulgarnošću njegovih dela i odbijajući da u njima traže išta više od toga. Takva publika, uprkos tome što je često odlikuje "intelektualna" nadmenost, slična je onoj koja uživa u "Grabljivici". Jer, božemoj, i u "Grabljivici" ima dosta psovki, prljavštine i šokantnih scena. Razlika je u tome - i mislim da je tu razliku veoma bitno shvatiti - da u "Grabljivici" nema ničeg više, dok su kod Bukovskog te teme i leksika u velikoj meri umetnički opravdani, i deo njegove poetike pre nego želje da na neku publiku ostavi određen utisak. Dok ovo pišem, negde u daljini naglo crvene uši Marku Vidojkoviću.

     Uzimajući najniži društveni sloj kao pozadinu za svoje likove, i integrišući njihov rečnik u svoja dela, Bukovski gradi tužan svet groteskne dekadencije. Pa ipak, uprkos neporecivoj ružnoći tih likova i njihovog okruženja, njihove su priče često dirljive, i sadrže istinsku lepotu. 

     Konkretno u "Bludnom sinu", romanu koji se bavi odrastanjem i sazrevanjem alter-ega Bukovskog, Henrija Kinaskog, ovo se ostvaruje tako što se svi primeri lepote postavljaju kao upadljiv izuzetak iz kontrastno ružnog okruženja. U pripovedaču lepota izaziva snažne pozitivne emotivne reakcije, ukazujući tako na njegovu osetljivost i težnju prema lepom koja je suštinski deo njegovog karaktera isto kao i potreba da se pobegne od sveprisutne i ugnjetavajuće ružnoće. Duboka tragičnost ovog romana sastoji se u tome što se, čitavim njegovim tokom, sve što je lepo sistematski uništava ili biva pobeđeno od strane ružnog; što je ružno agresivno, invazivno sa težnjom da se širi što je više moguće i da pokorava lepo. U drugoj polovini romana i sam Kinaski je pobeđen i podređen, i sam fizički ružan i nesposoban da se otrgne iz svog okruženja, osuđen na večita bekstva u alkohol i književnost, na depresiju, na zarobljenost u svetu sa kojim, zahvaljujući svojoj težnji ka lepom, nikada ne uspeva da se u potpunosti saživi. Hronološki gledano, "Bludni sin" je osnova koja definiše lik Henrija Kinaskog u romanima koji opisuju dalji tok njegovog života; nesposobnost da pripada svetu lepog i istovremeno odudaranje od ružnog, te osećaj otuđenosti od oba sveta, zbunjenosti, besmisla i tuge ostaju dominantni motivi i u tim delima.

     Ove priče ima još dosta, ali ona možda i nije toliko bitna. Uostalom, to da li će Buka neko da voli ili ne ostaje stvar ukusa, a i njegov kvalitet kao umetnika je, kao što to već biva, složeno pitanje. Za mene je ovde značajno pitanje ružnog i lepog, i stav sa kojim pristupamo čitanju Bukovskog. Istina je da ružnoća dominira njegovim delom, ali to nikako ne isključuje, već samo naglašava sve ono što je u njegovom svetu lepo, a lepog ima zaista mnogo. Po meni, svakako vredno čitanja. :)