Priča za Pingvina

    Godinu dana kasnije Pingvin i ja smo mnogo drugačiji nego što smo bili - ponešto nam nedostaje, ali je dosta novog u nama istovremeno i lepo. Između ostalog, dovoljno smo sumanuti da nastavimo da se igramo i dalje. Glavni motiv ove priče - prve Priče za Pingvina u nizu koji je usledio - i dalje nam mnogo znači i čuva nas. Odskora imamo i pesmu koja nas na njega podseća.

      Osim toga, Priča za Pingvina jedna je od retkih mojih priča koje imaju srećan kraj.

Priča za Pingvina

Ja

                Jednom sam odlučila da napišem priču za Pingvina, nešto sa matematikom i vrapcima i zimom. Mada sad se nešto mislim, moglo bi i rano proleće, a i matematika otpada jer o njoj ne znam gotovo ništa. Ostaje samo priča za Pingvina.

                Priča za Pingvina mora imati mesto – recimo, jedan park, i vreme: recimo, danas. Takođe, mora imati Pingvina u sebi jer će onda Pingvinu svakako biti zanimljiva. Tako to uvek biva. A pošto priča ima Pingvina u sebi, mora biti i srećna, jer bi se u suprotnom Pingvin rastužio kad je pročita i danima bi lunjao po sobi zbunjen i potišten, pitajući se zašto mu se priča završila tužno, je li bila stvarna, i hoće li biti bolje.

                Takav je to Pingvin: mnogo razmišlja.

                Ipak, Pingvin zna da nije lako napisati srećnu priču, pa će mi sigurno oprostiti ako ne ispadne dobro.

Park

                Park ima klackalicu i dve ljuljaške: jedna je malo viša od druge i tužnjikavo škripi jer je druga polomljena i ne može da se druži, a ona koja je polomljena je pak neuobičajeno vedra, iako je lanac svrbi a nema vetra da ga počeše. Klackalica je jedna žalostiva klackalica – voli bucmastu decu, onu koja nikada ne mogu da se klackaju kako treba zato što su sva druga deca lakša od njih. Polomljena ljuljaška koju svrbi lanac pokušava da zvižduće ne bi li skrenula misli. Danas treba da dođe majstor da je popravi. Ljuljaška se nada.

                Oko igrališta je staro kestenje koje bi isto volelo da dođe vetar, jer mu se baš nešto njiše. Kestenje voli da se njiše, za razliku od breza, na primer, koje se uvek unervoze i krenu da gunđaju. Ima jedna breza u parku, negde u ćošku. Kada je mirno, spava, kad duva vetar, zakera. Namćorasta neka breza.

                Nekolicina klupa se dosađuje jer nema društvo kome bi mogle da prisluškuju razgovore ili čitaju novine preko ramena. Klupe vole da tračaju, i da imaju ruke štrikale bi: klot-frket, klot-frket, i ispijale kafu za kafom, sve ogovarajući komšije i komšinice.

                Na jednoj od klupa sedi Pingvin. Ćutljiv je kao i uvek, čita knjigu sa sitnim slovima. Njegova klupa ne vidi sitna slova, pa je nezadovoljna. Golubovi nadleću park i pitaju se.

Danas

                Danas je zima, mada sad se nešto mislim, moglo bi i rano proleće. Vrelo leto bi Pingvinu isto bilo zanimljivo, a ni jesen mu nije mrska. Sve u svemu, danas je nešto od ta četiri. Sunce sija, naravno, jer bih u suprotnom morala reći „noćas“, a i golubovi ne bi mogli da lete i pitaju se jer u mraku ne vide ama baš ništa.

                Nema mnogo oblaka, ali sunce se ne vidi.

                Negde iza kestenja tandrljaju tramvaji, uz ulicu nekog ozbiljnog imena sa praskavim suglasnikom u sebi. Prolaze i autobusi, oni sa ekranima na kojima piše ko se na današnji dan rodio, umro ili uradio nešto bitno. Danas se takođe ljudi rađaju, umiru i rade bitne stvari, samo što se to ne vidi baš odmah na ekranima autobusa. Ekranima se nigde ne žuri. 

Pingvin

                Pingvin je mršav i nosi šešir. Na sebi ima, naravno, belu košulju i crni kaput: nije on džabe Pingvin. Sa sobom nosi veliki crni kišobran koji je nazvao Pi – to je žensko ime. Pi se oseća glupavo, jer nema ni oblačka na nebu, a Pingvin je vucara preko čitavog grada.

                Pingvin živi u gradu i ima jedno sasvim suvislo, odraslo ime, muško i obično ime kojim ga zovu kolege i prijatelji i kojime se predstavlja važnim ljudima u odelima. Ali kad se smeška u gužvi u prevozu, e, onda on sebe u svojoj glavi naziva Pingvinom. Onog odraslog, onog zrelog i suvislog, njega uopšte ne zanima jesu li breze namćoraste a klackalice žalostive. Štaviše, on u to i ne veruje; ali Pingvin zna, i ponekada krišom čak i razgovara sa njima. Kada čita novine u parku uvek pazi da klupa može da vidi horoskop preko njegovog pernatog ramena.

                Ova klupa na kojoj danas sedi je Blizanac, i Pingvinov Blic danas kaže da joj je zdravlje loše. Zato ga Pingvin ostavlja složenog u torbi; u suprotnom bi se klupa strašno nasekirala i namah zakašljala.

                Pingvin je ozbiljan, usredsređen i smešan jer stiska usne i čkilji dok čita svoju knjigu sa sitnim, sitnim slovima. Sili se da čita što brže, sav je ustreptao jer je park prazan – tako se obradovao kad je video da je prazan da je gotovo potrčao ka klupici. Boji se da će uskoro neko doći: umorna mama sa malim detetom, devojka sa psom, starac sa novinama, srednjoškolci s pivom.

                Pingvinova knjiga je posebna. On ne voli da je zarobi u četiri zida svog stana, ali ne voli ni da je mnogo ljudi oko nje. U kući se Pingvin uvek razočara kad podigne pogled, jer uvek vidi istu sobu, isti nameštaj i miris, isto đubre koje je krajnje vreme da baci i šolju od kafe koja treba da se opere; kad ima ljudi pomalo se boji, mada zna da je to besmisleno, da će neko prići i pitati ga:

                „A šta to čitaš?“

Knjiga

                Knjiga je stara, tvrdih korica, nasleđena od nečije mame kojoj je i namenjena nečitka posveta na prvoj strani. Štampana je izuzetno sitnim, gotovo nevidljivim slovima – ovo valja ponovo naglasiti, jer je najbitnije, mada Pingvin tako ne misli, samo mu smeta ponekad i razmišlja da zamoli onog odraslog i suvislog da ga odvede lekaru po naočari. Niko osim Pingvina ne zna o čemu se u knjizi radi, ali on kaže da je u toj knjizi njegova sreća. Verovatno je uzbudljiva, vesela, zanimljiva.

Pingvin čita svoju sreću iznova i iznova, čuva je ljubomorno. Ima čak i uvijač, da se ne bi mnogo habala, ali od tog uvijača se ne vidi naslov, on namerno ne da da se vidi naslov i nikada nikome neće da kaže.

Pingvinova sreća je umorna od silnog prečitavanja, ali se ne žali, bojeći se da ne nasekira Pingvina.

Priča

                Da bi priča bila priča potrebno je da se nešto desi – tako bar kažu. Pingvin koji sedi u parku sam i čita svoju sreću nije dovoljan za Priču za Pingvina. Zato, recimo da se Pingvin udubio u knjigu, perstao da mrda usnama, oči razrogačio i čita rečenice polako, upijajući svaku reč, diveći se i misleći kako je lepa ova knjiga, koliku mi sreću donosi. Ništa više ne oseća Pingvin, ovako izgubljen, ni miris lišća, ni vetar koji je, na veliku radost jedne od ljuljaški, počeo da duva.

                „A šta to čitaš?“ pita devojka koju Pingvin nije primetio.

                Devojka nosi žutu majicu i plave pantalone, zeleni šešir i crvene cipele, kao da je danas odlučila da se od glave do pete obuče u svoju omiljenu boju, a nije mogla da se seti koja to boja beše. U rukama, naravno, ima zembilj zato što je zembilj reč smešna i prigodna za Priču o Pingvinu, i u zembilju gomilu stvari, što znači da nije u kupovinu tek krenula, nego se vraća, prečicom preko parka. Pingvin joj je zapao za oko, onako simpatičan, crno-beo pored nje šarene, pa bi da ga upozna ali joj ništa pametnije nije palo na pamet nego da ga pita šta čita. Da je pušač, zamolila bi ga za upaljač, ali nije, pa je sve bezveze ispalo jer se Pingvin narogušio, namrštio, sklapa knjigu i privija je na grudi.
                „Knjigu čitam“, kaže Pingvin nedruželjubivo. „Šta te briga?“

                Šarena devojka, Bojana na primer, ustukne i zatrepće.

                „Pa ništa“, kaže zbunjeno, „onako pitam.“

                Pingvin je pogleda i neprijatno mu je odjednom što se tako ružno brecnuo, a sledio se i ne može ni da bekne. Bojana korakne unazad.

                „Izvinite“, kaže naposletku i odlazi, prolazeći pored ljuljaški i između kestenja.

Sreća

                Za to vreme i parkić se napunio: stigao majstor, pa čapka nešto po ljuljaški koja se žali na kostobolju. Breza se probudila i gunđa nešto izmoždenom licu majke koja strpljivo klacka svoju bucmastu kći na klackalici. Pingvinova sreća leži na njegovim kolenima sklopljena, i iako ne može da je čita dalje pošto je gužva u parku, ne da mu se da je uredno spakuje u torbu i krene negde drugde.

                Simpatična je ta Bojana, misli se Pingvin. Imala je kratku kosu i bubuljicu na čelu koja baš sveže izgleda, kao da je jutros iskočila – mora da se zbog toga iznervirala pa je natukla šešir, da se manje vidi. Vesela, razigrana Bojana, čak je i pegice imala, a on njoj tako.

                Sreći u Pingvinovom krilu je pohaban uvijač, mora da se zameni. Pingvinu je žao što nije rekao Bojani šta čita; možda ipak ne bi bilo tako loše da još neko zna, on bi njoj šapnuo a ona nikome nikada ne bi rekla, samo bi raširila oči oduševljeno i ciknula možda, u svom tom šarenilu. Ne bi li mu laknulo, Pingvin lagano pomazi stranicu knjige prstom, duž jednog od redova sitnih slova, a knjiga uzdahne na to:

                „Umorna sam.“

                Posramljen, Pingvin je pažljivo zatvara i stavlja pored sebe na klupicu. Nemajući šta drugo da radi, zatvara oči i zamišlja kako bi lepo bilo da ustane sad sa klupice, potrči preko parka, stigne šarenu devojku sa zembiljem, izvini joj se i pozove je na piće, možda. A ona mu se osmehne i kaže: „Zašto da ne?“. Baš kao što je Pingvin i mislio, devojka bi se zvala Bojana, ušli bi u kafić u Beograđanki i naručili čaj. Na čaju sa Bojanom, misli se Pingvin, bio bi baš srećan.

Promena

                Pa ipak, ko zna kakva je ta devojka? Na kraju krajeva, mogla bi i da odbije piće, a to bi Pingvina rastužilo toliko da jedan ozbiljan, razuman mladić danima ne bi mogao kako valja da radi, iznosi đubre i pere šolje od kafe. Sem toga, teško bi je bilo i stići, a i onaj se mladić javlja, podseća da je krajnje vreme da se izađe iz parka, sačeka tramvaj na stanici u ulici praskavog imena i ode na posao. Pingvin sluša, šta će. Pomirljivo baca pogled na sat, tobož šokirano shvata da kasni i žuri ka izlazu iz parka.

                Čuvši trokotanje velikog crvenog tramvaja u blizini, Pingvin se okreće ka parku da bi krišom mahnuo klupi i poželeo ljuljaški brz oporavak, i najednom užasnut Pingvin shvata da je na klupi ostala njegova srećna! Stane i gleda je zbunjeno, nenaviknut da je vidi tako samu, daleko od njega, nezbrinutu, nečuvanu. Izdaleka izgleda nevažno i malo, korica ofucanih ispod uvijača i požutelih stranica koje letimično prelistava vetar. Na sramežljivom suncu je odmah zadremala, jadna, onako umorna, čim ju je Pingvin spustio na klupu. Sreća odmara, i sreća je srećna.

                Tramvaj je upravo stigao, i Pingvin mora da odluči hoće li se vratiti po svoju knjigu ili će ući. Naravno, ovo je veoma bitan trenutak u priči.

Kraj?

                Pingvini su čudna sorta: iako bi se većina ljudi verovatno vratila po kniigu, mislim da bi ovaj kome pišem želeo drugačiji kraj.

                Stoga, odlučno se oslonivši na Pi u okretu (od čega ona ciknu iznenađeno i do kraja dana ostade narogušena), Pingvin umaršira u tramvaj, uhvati se za šipku i savesno se zagleda kroz prozor nasuprot onoga kroz koji se vidi park. Zadržava dah i broji drveće u drvoredu: jedan, dva, tri, četiri, deset, trinaest, sve do naredne stanice, kada napokon izdiše. Uplašen je jer sada ne zna šta da radi, ali mislim da i on zna da je uradio pravu stvar. Zbunjen i nesiguran, gleda oko sebe levo i desno po punom tramvaju, a zatim spušta pogled ka podu. Ruke mu drhte.

                Bez svoje sreće, Pingvin je najednom veoma usamljen. Ipak, pošto je ovo Priča za Pingvina, ne može takav i ostati: obećala sam, još na samom početku, srećan kraj.

                Obuzet svojim mislima, recimo, Pingvin ne vidi da se pravo ispred njega oslobodilo sedište i stoji onako blentav pored njega sve dok ga ne odgurne u stranu, i to dosta grubo, jedna ozbiljna devojka sa naočarima, stisnutih usana i kose pokupljene u punđu, u beloj bluzi i crnom sakou. Zadovoljna što je našla mesto u prepunom prevozu, devojka vadi iz svoje torbetine jednu debelu knjigu, pisanu toliko sitnim slovima da se Pingvin pita, usput se tek neznatno nervirajući jer nije uspeo da sedne, kako li uspeva da je čita.

                Stiska tako šipku, ljuljajući se u krivinama, razmišljajući o svojoj sreći kad odjednom, kako to već u pričama biva, nešto mu padne na pamet.

                „A šta to čitaš?“ pita Pingvin devojku, i srce počne da mu lupa kao besno jer je uradio tako jednu ludu, jednu obesnu stvar, obratio se sasvim nepoznatoj osobi u gradskom prevozu.

                Devojka ga ošine pogledom i začkilji namćorasto.

                „Hegela“, odgovara mu prkosno, kao da joj je nešto ružno rekao.

                Pingvin se ne da zbuniti: sada već zna šta da radi. Vešto zanemarivši devojčin neprijateljski ton, iskreno se obraduje odgovoru. Kaže joj da obožava Hegela i neprijatna devojka mu se, potpuno neočekivano, otvoreno i veselo nasmeši, zaličivši namah na sasvim malu devojčicu.

                Pingvin lupka Pi o pod tramvaja, ućutkujući njenim oštrim vrhom onog zrelog i suvislog koji bi, dosada, da ide na posao, i poziva crno-belu curu na čaj. 

                Pingvin i devojka su proveli jedno divno popodne, natenane se ispričali o Hegelu i o sreći. Pingvin je kući otišao veseo, sa širokim osmehom na licu, idući ulicom krupnim koracima i oslanjajući se na svoj dugi kišobran po imenu Pi.

                Onda pada mrak i golubovi više ne mogu da nadleću i čude se i tako, pošto je dan istekao, ovo je sasvim prigodno mesto za kraj. Šta je bilo posle odlučiće sam Pingvin, jer sada kada je napisana i završena ova priča je njegova, i on može slobodno da se dalje igra sam.