Negde u Japanu

               Zeleni je imao trip.

Sve je počelo buksnom koju je doneo Munja, čudna neka trava koju je nabavio od nekog svog druga, mešana sa bogznačime, navodno jača od obične, ali u stvari bljutava i loša. Posle te buksne smorili su se svi – osim Zelenog, koji je video svoju srodnu dušu.
Video ju je jasno kao što je video sve nas stvarno prisutne, kako sedi na Munjinoj ofucanoj fotelji u turskom sedu. Bila je tamo čitava dva minuta, gledajući kroz prozor i mršteći se jer ju je svrbeo nos, a onda je kinula i najednom nestala, ne progovorivši sa Zelenim ni reč.
Uprkos tome, Zeleni je znao da se srodna duša zove Midori i da živi negde u Japanu. Imala je, tvrdio je Zeleni, ljubičastu kosu i bila udata za nekog dosadnog računovođu, koga je volela, ali koji joj nije bio suđen.

Midori je bio suđen Zeleni. Ubeđivao nas je satima, penio, psovao i kleo se naizmenično u svoju majku Ljubicu i svog polovnog "Juga" da ju je video, i da je osetio, da je u trenutku shvatio da njih dvoje moraju biti zajedno; u suprotnom, Zeleni nikada neće biti srećan, a Midori će ostati sa svojim računovođom i nikada neće spoznati pravu ljubav.

Kada ga je Munja pitao zašto je to bitno i kakve ima veze, Zeleni ga je samo ošinuo pogledom.

Pitali smo ga da li je video i računovođu: nije, reče, ali je bio siguran da i on postoji.
Neko mu je ukazao na zanimljivu sličnost između njegove drage i njegovog omiljenog lika iz nekog anime crtaća, koji se isto zvao Midori i imao ljubičastu kosu. Zeleni se nije dao zbuniti.

Prvo je pokušao da nam je nacrta. Još u prvom osnovne Zeleni je imao trojku iz likovnog, pa je u početku njegova Midori ličila na Čiča-Glišu. Zeleni se nije demoralisao. Nastavio je da crta, i posle par nedelja Midori je zaličila na ljudsko biće, i konačno, čak, na Azijatkinju. Zeleni je crtao bez prestanka, mesecima nije radio ništa drugo. Nije izlazio iz kuće, nije se brijao i smršao je desetak kilograma. Svi smo se pitali šta mu je, keva mu se razbolela od brige, ali Zeleni je ostao veran svom tripu. Na kraju, uspelo mu je da stvori portret devojke dovoljno dobar da bismo je mogli prepoznati na ulici. Oduševljeni Zeleni okačio je svoje remek-delo iznad kreveta. Svima nama crtež je užasno ličio na onu anime ribu. Zelenom nije.

Zeleni je počeo da štedi. Obrijao je svoju bradurinu, na sveopštu radost se temeljno okupao i otišao da traži dobar, stabilan posao. Zaposlio se na trafici. Radio je predano i marljivo: uredno je slagao novine i čipseve, smešio se mušterijama, revnosno vraćao kusur i uporno gurao kupcima u ruke fiskalni račun. Prestao je da duva; sve smo ga ređe viđali. Njegova je keva rekla mojoj da jako malo jede kako bi mu što više para ostalo u šteku, u čarapi ispod jastuka na kome je spavao.

Posle par meseci shvatio je da mu pare koje zarađuje na trafici nisu dovoljne, pa je počeo da valja travu klincima u obližnjoj osnovnoj. Nešto kasnije, valjao je i pandurima oko osnovne, pa propalim umetnicima i usamljenim babama iz svoje zgrade. Na kraju je valjao i lokalnom popu.

Zeleni je imao dara, i mogao je daleko da dogura da je hteo, ali je za jako kratko vreme uštedeo onoliko novca koliko je planirao, i batalio posao.

Midorinu sliku je skinuo sa zida i ubacio je u prastari kvadratni kartonski kofer, zajedno sa par gaća i čarapa i jednom kabanicom, i zapalio u Tokio. Stao je pored semafora na onom njihovom najvećem pešačkom prelazu, kojim dnevno pređe na desetine hiljada ljudi, i čekao, sa Midorinom slikom u rukama, da naiđe ili ona, ili neko ko je zna.

Jeo je vrlo malo, spavao na ulici, povremeno svraćao u jeftine motele da se istušira i dovede u red za svoju suđenu, i čekao. Nekoliko meseci je prošlo, ali Midori se nije pojavila. Došla je i zima.

Onda je Zelenom sinulo da bi Midori mogla biti i u nekom drugom gradu. Poslao nam je razglednicu. Pisao je da je dobro, da je siguran da će se trud isplatiti, da ide u Osaku i da će obavezno pretražiti i manje gradove na koje bude nailazio usput. Sitnim slovima, zgurano negde ispod ostalog teksta, dodao je i da mu je ostalo još jako malo para, te da će od sada malo više štedeti i na javljanju kući.

Posle te razglednice niko više nije ništa čuo o Zelenom. Spominjali smo ga retko, samo kad bismo se prisećali nekih zajedničkih doživljaja, i onda kada bi se nekome omaklo njegovo ime na trenutak bismo svi ućutali. Čini mi se da ne samo da ga nismo razumeli, nego smo se i užasno plašili da makar pokušamo.

Kako je vreme prolazilo, svi smo se oženili, sa manje ili više sreće, dobili decu, pustili pivske stomake, ostarili. Svi i dalje živimo u Beogradu, ne radeći ništa posebno. Povremeno i dalje duvamo, uz dosadne utakmice Crvene Zvezde, koja i dalje gubi.

Pre neki dan ispričao sam za ručkom priču o Zelenom. "Ludak", rekla je moja žena i sipala sebi krompir pire, stojeći pored trpezarijskog stola obema nogama čvrsto oslonjena na pod. Posle ručka pozvala me je u ćerkinu sobu da promenim sijalicu na stonoj lampi, a onda smo gledali dnevnik.

Zeleni je, siguran sam, i dalje negde u Japanu.