Odlazak

Odlazak

      Na dan kada je otišao u Beogradu je bilo nereda, mada se niko ne seća zašto. Čitavog dana svi kanali su prikazivali demolirane zgrade i ulične tuče: verovatno je zato u njenom sećanju taj dan ostao zabeležen kao nasilan i krvav, iako je sam odlazak u stvari prošao mirno i bez drame.

     Štaviše, neka lepa muzika je svirala čitavog dana, lagani, neprepoznatljivi džez preko slika raskrvavljenih glava demonstranata.

     Uhapšeno je dvesta četrdeset sedam huligana.

     Policija je intervenisala suzavcem.

     Čućemo se.

      Po povratku sa aerodroma, muzika je popunila prazninu. U deset uveče, muzika se gasi i ide se u krevet; u 22:02 podigla se gramofonska igla i odmah zatim glasno i iznenada mauknula je mačka.

      Mau!

     Nakon toga ostale su tišina, i Rupa.

      Ona se naježila, sama u mračnom i praznom stanu, a onda se trgla iz iracionalnog straha i pustila vesti da joj prave društvo dok priča telefonom u kome kao da šušti sva okeanska voda.

      Povređeno je preko stotinu policajaca.

      Procenjena materijalna šteta je ogromna.

      Stigao sam, smestio sam se.

      Radnici Gradskog komunalnog preduzeća će čitave noći čistiti srču.

      Ljubim.

     Uprkos rutini i uviđavnosti prema komšijama, po završenom razgovoru ona gasi televizor i ponovo pali muziku, svoj nenametljivi, svoj lagani džez; sledi digresija. 

     Opšteprihvaćeno je i velikim brojem praktičnih slučajeva dokazano verovanje da Rupa nastala nečijim trajnim odlaskom vremenom biva popunjena - bilo novim ljudima i utiscima, bilo zaboravom. Ona sama nije očekivala da sa njom bude drugačije. Pripreme za odlazak su bile postepene i dugotrajne, te je bilo sasvim dovoljno vremena da se navikne na tu pomisao. Veza na daljinu, naravno, može da uspe; a i ako ne uspe, život ide dalje. Da nije tih nereda baš tog dana, verovatno bi sve prošlo potpuno bezbolno.

      U početku je verovatno mogla i da se bori protiv Rupe, ali najgore je u svemu bilo upravo to što se ona u prvih šest meseci hranila košmarima i sitnim nesigurnostima, lagano rasla vešto se krijući iza vreve svakodnevice i skajpa: svake večeri, pa tri puta nedeljno, pa vikendom, pa jednom nedeljno, postepeno sa sve manje tema za razgovor, zajedničkih stvari, razumevanja.

      Upoznao sam nekoga, izvini, ovo više neće ići.

      Znaš i sama da nismo mnogo ni očekivali.

      Vreme danas: hladno i kišovito.

      To da nisu očekivali mnogo je u potpunosti tačno: bitno je naglasiti da se ovde radi o dvoje izuzetno razumnih ljudi koji nisu preterano skloni romantici ili patetici. Oboje, ponaosob, umeju da prihvate i izbore se sa porazima.

      Veza na daljinu je, mislila je ona, nešto što čovek pokuša iz altruizma, ali iz realizma mora shvatati da su šanse da uspe male. Ona voli raznorazne „izme“: vise joj po svim ćoškovima i dovracima, raspoređeni pravilno u magijske šare za samoodbranu. „Izmi“ je nikada nisu izneverili.

Rupa, s druge strane, ne voli „izme“ i zdravorazumsko rešavanje problema. Rupa se, u stvari, njima hrani: ona uspeva da poveže nerede i demonstracije sa odlaskom, da sve oko sebe usisa i izmeša, da pokida sve granice i pretvori lucidne misli u nerazumljivu kašu. U sred te kaše, svaka misao i dalje postoji u nekom mutnom, zastrašujuće iskonskom obliku, lišena konteksta i besna, u stanju da bezglavo i neodgovorno radi šta god hoće.

      A sada, najnovije vesti:

      Ne mogu sada da pričam.

      Umoran sam.

      Devojka me čeka.

      Kurs dinara i dalje pada.

                                                 ...pada, pada, pada. 

     U uglu iza TV uređaja, mačka se igra sa nadrealizmom, kida ga kandžicama na šarene komadiće, prede od užitka. Ona se naježi svaki put kada prođe centrom grada, priseća se krvi i batina, bez razloga strepi da će se ponoviti i ponovo ga zove, iako zna da je na poslu. Ne javlja se.

     U aktivnom, ispunjenom životu kakav ona vodi nema mesta za zbunjenost i lutanje: svakoga dana ona odlazi na posao koji voli, a svako popodne pije kafu sa prijateljicama. Uveče, pak, obično izdvaja za samoću, za slučaj da zazvoni telefon ili stigne poruka na Internetu. To što su se rastali, računa, ne znači da ne mogu ostati prijatelji.

      Lažne nade su jedna od stvari koje Rupa najviše voli. Rupa stoji večito iza njenih leđa, plete joj debelu kiku i ukrašava je cvećem dok joj se mačka trlja o nogu. Rupa čeka da se nade rasprše.

      Večeri su uvek bile zajedničke, pre nego što je otišao. Igrao se šah, i on bi pobeđivao. Kada bi vreme bilo tmurno napolju, smejao bi se i prisećao starog Bergmanovog filma.

      Strani zvaničnici okarakterisali političku situaciju u zemlji kao veoma nestabilnu.

      Ti igraš šah sa smrću.

      U nedelju ujutro ona odlazi u njihov stari, omiljeni kafe na doručak – tako su uvek radili dok je on bio tu. Nerasklopljena bela salveta preko puta nje deluje čudno, drugi pribor za jelo netaknut, mirišu njena kafa i kroasan. Pojevši pola, ona naručuje omlet sa šunkom, njegov omiljeni, stavlja ga preko puta sebe i završava svoj doručak. Trenutak slabosti neprikladan za mladu ženu njenog kova, ali ona malodušno odlučuje da ga sebi dozvoli. Prethodne noći je sanjala ružno, visokog čoveka u crnom ogrtaču iznad okrvavljene glave mladića-demonstranta, kamenje koje leti okolo u ekranu televizora, iz televizora, oko televizora, svuda, ka njoj.

      Rupa je zadovoljna dok ona piše, rukom, duga pisma urednim, nervoznim kurzivom, a onda ih zatvara u plavu fasciklu u gornjoj fioci pisaćeg stola.

      Ona stane na ulici i gleda u nebo, neumoljivo sivo i kameno, a ljudi prolaze i prolaze. Ona ima crveni kaput, ali se isprao: Rupa se nahranila bojom i mljacka zadovoljno iza njenih leđa na poslu, u šetnji, na kafi sa prijateljima kojih je, začudo, sve manje i manje. Pita se šta bi to moglo da znači: šta je značio taj hladni raskid, šta znače izgovori dragih prijateljica koje odjednom imaju neverovatno mnogo obaveza. Neko se negde udaje, i ta misao se razdragano meša u njenu kašu ideja i pitanja, neko se negde udaje.

      Ona i on se više uopšte ne čuju.

      Tišina.

*

  

     Veče je njihove godišnjice.

     Povoda za slavlje nema, ali otvorila je flašu vina i zavalila u fotelju pored televizora. Ponovo pušta muziku jer je jezivo, jer je mračno.

     Da je on i dalje ovde, ne bi se bojala. Smdrele bi njegove grozne, jake cigarete i ona bi imala povoda da gunđa. Njegova nova devojka - pada joj pomisao na pamet - verovatno voli miris njegovih cigareta. Zato su i srećni, misli ona, zato su sigurno srećni.

      Na stolu pored upaljenog računara stoji vaza sa cvećem koje se osušilo toliko davno da se ona više ne seća kada ga je dobila, i od koga. Telefon već dugo, dugo ćuti, stari gramofon je zamro, verovatno od starosti i ne može se više popravljati: mrtav mehanizam,

                                                              Izam, izam, izam...

      U Beogradu ponovo došlo do nemira.

      Grupa demonstranata okupila se ispred Skupštine.

      Glas sa ekrana kao da joj se ruga, kao da mu je drago što su

      Kordoni specijalnih policijskih jedinica blokirali ulice i intervenisali suzavcem, a

      Do sada ima već desetoro povređenih.

      Hitna pomoć odvozi muškarce glava razbijenih kamenicama, od kojih je svakome lice toliko neprepoznatljivo od silne krvi da liči na njega, na njega koji je daleko. Rupa se kezi i spušta svoje snažne, kandžaste ruke na naslon njene fotelje.

      Gasi televizor i ostaje u potpunoj tišini. Misli joj se komešaju u glavi: on, telefon, demonstracije, vatra, opasnost, daljina, samoća i otupelost, a neko se negde udaje i ona druga voli miris njegovih cigareta dok je napolju strah koji samo što nije došao do njene zgrade, popeo se čitava četiri sprata i grunuo u njenu dnevnu sobu, gde nema ko da ustane i odbrani je, gde će rulja moći slobodno da se okupi oko nje i smeje se, smeje i smeje.

      Iznenada, ona se okreće i suočava sa Rupom, lice u lice. Sa susedne fotelje, mačka je gleda začuđeno dok uplašeno, onemoćalo podiže ruke u pokušaju da pokrije lice, ispušta mali jecaj, kao dete, podiže kolena ka sebi, sklupčava se. Buka ulice ulazi kroz prozor dok napolju neumoljivo pada mrak, a ona se skuplja, skuplja dok ubledeli „izmi“ tupo zure sa zidove, ona se smanjuje sve više i više i postepeno čvrsne.

      Sve do narednog jutra, kada muzika spontano počinje da svira u praznoj sobi a magla se podiže sa vrhova solitera, mačka veselo juri malešni crni kamen, predući od zadovoljstva, sitan lovac-mesožder opčinjen, detinje, sopstvenom ozbiljnom igrom.