Kembridž/Beograd, i dva-tri ozbiljna vica

Kad već blogujem, nije zgoreg ni jedan non-fiction; stoga rek'o, što bih se suzdržavala kad mi je već nešto na pameti.

U vezi sa mojim planovima za fakultet koji se u poslednjih par nedelja sve jasnije definišu, sve češće mi se u glavi mota uverenje (to je, jelte, komični deo) da je mog oca strahovito uzrujala moja izjava da kad porastem želim da budem akademski radnik. 

Kad kažem uzrujala, mislim u stvari, više bi se obradovao čak i odluci da odem u narko-hipi komunu koja se izdržava od uzgoja marihuane i koza.

Da stvari budu još gore, briga moga oca je i te kako osnovana, s obzirom da sa takvim planovima ostaje neizvesno kako ću i od čega ću da živim. Iz gorespomenute perspektive, na primer, gandža je u Srbiji daleko traženija od intelektualnog rada; u priču o potencijalnoj povezanosti ova dva podatka ne bih sad da zalazim. U nešto realnijoj perspektivi stoje tatini skrhani snovi da mu dete postane direktor marketinga u porodičnoj firmi i ubira plodove njegovog sopstvenog dugogodišnjeg krvavog rada od po preko 12 sati (svako)dnevno.

Njegovo bi blesavo dete, ljudi moji, više od svega u životu volelo da predaje. Na fakultetu, a može i u srednjoj školi - najbolje oba istoveremeno. Da piše radove, a ako može i da ide po simpozijumima. Da širi svoj entuzijazam, dobru volju i ljubav prema književnosti. Ali, što bi rekao čika iz TopShopa, to nije sve, i punchline ovog vica je sledeće: gorenavedene karijerne ambicije bi dete volelo da ostvari u Srbiji, jer ima iskrenu želju da ovde promeni i pokrene stvari, barem u oblasti za koju može i želi da postane stručno.

Ovde zastanemo na trenutak i uzmemo u obzir činjenicu da dete zapravo može da ode gde 'oće i da studira, i da radi. Pa ipak, trenutna situacija je sledeća: Univerzitet u Kembridžu  razmatra da me primi,  ali ako me primi, razmisliću da li da odem, a i da odem vratiću se. Ako me ne primi, neću razmatrati druge fakultete u Engleskoj nego ostajem u Beogradu i upisujem opštu književnost sa teorijom.

Jadan tata.

Drugo, baš večeras čitam neki blog koji kritikuje srpsku tendenciju ka verovanju da se može zaslužiti mnogo para za malo rada; stvarnost je, naravno, drugačija, što čini ovu osobinu neprijatnom što za društvo, što za ekonomiju. E, sad nailazi druga salva smeha jer, iako za razliku od većine zapravo imam sličnu mogućnost, a ja eto baš neću jer mi se mošmislit ne radi u sferi biznisa nego, tata, hoću da budem doktor nauka. I baš mi je ćef da rodim mečku dok to postignem iako će mi, bar u striktno praktičnom smislu, posle od toga biti slaba vajda.

Sad mi pade na pamet, čuh i da je jednako srpska tendencija da se stvari rade na teži način iako postoji lakši - strepim da je mene više zakačio baš taj, nezgodniji deo genetike. 

Poslednja, i najmanje smešna stvar, koja nas ponovo vraća na priču o mome ocu, je pitanje materijalne stabilnosti - o blagostanju je, cenim, apsurdno i govoriti. 0.3% budžeta države koja je iz godine u godine u minusu ne zvuči baš veselo.

Iskrena da budem, ne znam šta, koliko, i mogu li uopšte bilo šta da očekujem; u duhu mladalačkog idealizma, pretpostavimo da dobijem neku poziciju, i da primam neku, ma koliko malenu, a ono bar redovnu, platicu. Da stegnem kaiš - ako mora, moći ću i ne verujem da će mi biti žao. Kao što rekoh, neće biti ni lako, ali što se mene tiče, vredi.

Ono što me više brine je, naime, priznanje - i tu se ponovo dotičemo dela priče gde se govori o izboru između Srbije i svetlog inostranstva. U kontekstu naše silne domovine zvuči bizarno, ali činjenica je da se predavački i akademski rad gotovo svuda drugde ceni i poštuje - ako ništa, a ono bar u onoj meri da nije praksa da se zbog sopstvenog neuspeha profesoru polome kosti. S te strane zvuči razumno da se, ako ništa a ono zdravlja radi, ode u tuđinu: tamo gde se, uzgred, od intelektualnog rada, bože moj, može i zaraditi za pristojan život, ali k'o što rekoh neću o tome.

Da se razumemo, pitanje cenjenosti i prestiža posla nije meni bitno zbog toga što mi treba da me neko tapše po ramenu; pre se svodi na pitanje - šta ja, zapravo, mogu da učinim za ljude koje, možda (a čak i vrlo verovatno), sva ta moja dobra volja ne zanima, za ljude koji se uklapaju u učmalost i trulež (da se ne lažemo) sopstvenog sistema, i koji na svaku inicijativu prevrću očima. Pitasmo jednom jednu moju profesorku, upravo književnosti, zašto je svojevremeno upisala baš to. Kaže: "To mi je bilo najmanje mrsko". Uđoh pre par nedelja na predavanje na odseku za Opštu književnost na Filološkom u Beogradu, pola sale je izgledalo kao da ima baš takvu motivaciju. Bojim se takvih ljudi; tačnije - bojim se razočarenja koja oni mogu da mi donesu. A ako izgubim veru u ovo što (želim da) radim, ispada da mi ode život mačku pod rep.

Ipak, ne bih ja bila ja da ne završim priču nečim pozitivnim: s druge strane, dakle, imam druge svoje profesore književnosti u srednjoj školi, koji svoju struku i/ili poziv vole do imbecilnosti; koji su imali priliku da rade u inostranstvu, ili su već radili, pa se vratili; koji su imali ogroman uticaj na mene kao čoveka, i čija mi je podrška neizmerno značila. I tu je kvaka: ako ja nekad za nekog mogu da učinim ono što su ti ljudi učinili za mene, dođavola i zdrav - što moj, što tatin. 

Neki bi rekli da imam kompleks heroja, a ja bih se složila. O mom egocentrizmu drugom prilikom, a tačnije, kad god. Priznajem, grešna sam - provuče mi se gotovo svuda.

Čekam odgovor s Kembridža, a prijemni za Beogradski spremam za svaki slučaj, nadajući se potajno i sa izvesnom količinom čudne griže savesti da ću osnovne studije baš ovde završiti.

Pitam se samo, koliko li sam u stvari naivna.