Malo o Huliu Kortasaru

     Interesantan čika čije je ime prvo na listi mojih "influences" koja se nalazi u koloni zdesna tema je ovog - mog prvog - ogledno-kritičkog članka. Ideja je da postovi u kojima pišem o pročitanim knjigama i autorima popune vremenske rupe između mojih kratkih priča i pesama. Trudiću se da budem koliko god mogu informativna, ali da istovremeno prikazujem lični odziv pre nego kritički sud - na kraju krajeva, ne smatram da sam preterano stručna. Pokušaću čak i da u ovome budem zanimljiva. 

     Hulio Kortasar, čovek od izuzetne važnosti za moj život i književno stvaralaštvo, rođen je u Buenos Airesu početkom prošlog veka. Iako je, pobegavši od Peronove diktature, veliki deo života proveo u Parizu, za njega se slobodno može reći da je ušao među oce latinoameričke književnosti dvadesetog veka, a samim tim i među oce magijskog realizma kao pravca – zajedno sa poznatijim imenima poput Markesa i Borhesa. 

     Za razliku od ova dva svoja savremenika, Kortasar je daleko manje čitan i prevođen – verovatno zbog kompleksnosti što svog jezika, što tematike kojom se bavi. Ukratko – daleko je manje čitljiv: njegova književnost je za čitaoca zahtevna i, verovatno zbog toga, malo se kome dopada.

     Njegovim remek-delom smatra se roman „Školice“, o kome bi bilo veoma zahtevno pisati, a i razvuklo bi se. Zadovoljiću se time što ću ukratko reći da se bavi pitanjem potrage za istinom, i to kroz dominantni motiv sukoba između reda i haosa, te suvo intelektualnog i gotovo animalno emotivnog i instinktivnog. Kao jednu od retkih knjiga koje su uspele da mi suštinski promene pogled na svet, obazrivo preporučujem svima dovoljno hrabrima da se upuste u koštac sa 155 poglavlja od čega je 99 možda nepotrebno, a možda i ne – zavisno od toga za koji se od dva načina čitanja opredelite (trivia: ako uključite onih 99, zapravo igrate školice sa knjigom, što je neverovatno veselo).

     Ipak, lakši i postepeniji, a verovatno i lepši put ka Kortasaru su njegove kratke priče, u kojima se, između ostalog, bavi otuđenošću i čuđenjem pred nerazumevanjem sveta, stega obaveza i bekstva u druge svetove i san, istraživanje granica fizičkog i metafizičkog u okviru pojedinca, kao i određeni broj drugih tipično ljudskih, a mahom unutrašnjih ili čak podsvesnih konflikata. Velika većina ovih motiva zastupljena je i u „Školicama“, ali ih je mnogo teže sagledati tako, na gomili, nego u odvojenim pričama koje imaju jedan ili dva ova motiva. Ovim temama Kortasar pristupa ozbiljno i pomalo mračno, ali ponekada glatko klizeći u lakoću i ironiju; za oba rešenja, koristi ono irealno i nemoguće u magijskom realizmu.

     Od konkretnih priča valja izdvojiti pre svega „Đavolje bale“, koje su zbog istoimenog filma poznatije pod naslovom „Blow up“. U pitanju je jedan od najzamršenijih, a istovremeno najbolje osmišljenih narativa koje znam; sama priča ispituje dvojnost realnosti, a tačnije različite, međusobno isključive mogućnosti koje mogu nastupiti posle određene prekretnice

     Donekle sličan ovome, a gotovo jednako popularan je i „Aksolotl“, na koga mogu da dam čak i link na engleskom jeziku:

http://pinpointing.wordpress.com/2007/05/02/axolotl/

     Na kraju, među najlepše njegove priče spadaju one o kronopijama, koje su nažalost veoma malo prevođene na srpski. Kronopije, nade i fame su izmišljena bića koja predstavljaju različite tipove ljudi: kronopije su rasejani „umetnici“, a druga dva tipa ih, svaki na svoj način, ne kapiraju. Ove priče pisane su ironično, veselo i melanholično u isto vreme, sa jednim prelepim, gotovo dečijim čuđenjem.

     U srpskom prevodu postoji znam za nekolicinu zbirki Kortasarovih priča: „Tajno oružje“ i „Rukopis nađen u džepu“ su iz šezdesetih, a od savremenih postoji zbirke „Drugo nebo“, „Vrata neba i druge priče“ i na kraju, Platoovo džepno izdanje „Priručnik za plakanje i pevanje“. Ovo poslednje izdanje je, po meni, prava stvar za početak: sve priče u njemu su neverovatno kratke, maksimalno stranu duge, a zadivljujuće jezgrovite, ispunjujuće, sadržajne, pitke, a ipak manje zahtevne i naporne za čitanje od većine njegovog rada.
     Ako je nekoga koga ne mrzi da ovo čita naletao na šta drugo Kortasarevo objavljeno na srpskom, molim da mi javi – strastven sam fan, jelte. 

     Divna je i okolnost da je Kortasaru čudesno legao srpski prevod: nema spoticanja i zvuči tečno.

     Jezik mu je mahom sladak, nostalgičan i tipično južnoamerički memljiv, a ipak sa francuskom gorčinom i intelektualnom oštricom. Uživanje ga je čitati do te mere da mi se dešavalo da se rasplačem prosto od toga koliko mu je neka rečenica lepa – mislim da je ovo najbolja preporuka koju bih bila u stanju da smislim. U pitanju je autor koji uči, koji ulepšava, širi vidike, ispunjava, istinski obogaćuje.

     Ko pročitao do kraja, tri bambija za trud, a ako želi, pozajmljujem i zbirku priča po izboru. :)