Prabaka *u odnosu na prošlu verziju, blago izmenjena; i dalje nesavršena

Prabaka

                Naša je prabaka odavno oslepela, niko je od nas više ni ne pamti bez belih mrena na oba oka. Hvala bogu pa joj ništa drugo sem vida ne fali, kaže majka – kako bismo je kod lekara, kad nema ni ličnu, ni zdravstvenu knjižicu? Ne znamo čak ni kako se zove, kamoli koliko godina ima. Ona broji sto trideset četiri, mi joj ne verujemo. Iz godine u godinu slavimo njen sto prvi, na dan koji smo sporazumno odredili – leti, kad nema slava, a vrućina nas drži u kući.

                Prabaku nije mnogo briga za takve stvari. Što od godina, što od slepila, izgubila je odavno dodir sa realnošću: iako priča i često i rado, njene priče retko imaju smisla; ipak, naučila je da se sama snalazi po kući, trudeći se da bude samostalna, kao da i dalje vidi. Ponekad se pravi i da gleda kroz prozor.

                Ipak, na ulici je malo drugačije; ona izađe sama, verujući da može, a kako se začuje zvonce koje smo posebno za tu priliku okačili na vrata, tako neko od ukućana jurne za njom. Dok ona siđe stepenicama, taj neko se spusti liftom i čeka je dole. Tokom njenih jutarnjih šetnji idemo par metara iza nje, nečujno, da ne primeti da smo tu, da se ne uvredi što je čuvamo. Ponekad je smešno izgledalo: ja onolišni, još sa šest-sedam godina, pratim i kobajagi čuvam prababu, stamenu i visoku, bele kose puštene da pada do pojasa pa se vijori na vetru. Gurnem je ponekad pod lakat kad zaboravi da skrene, ili je povučem, lagano, kad naiđe na raskrsnicu na kojoj je crveno za pešake.

                „Mene kao da anđeli čuvaju“, krezubo se oduševljava prabaka, a ostatak porodice razmenjuje zavereničke poglede.

                Ipak, ja mislim da ona nije potpuno slepa: kad god u našem kraju nikne neki novi neboder, ona zastane ispod njegove senke na trenutak i pogleda uvis.

                „Je li sine“, upita me onda, „kakav je ovo zvonik?“

                „Svetog Luke, prabako“, kažem ja lenjo, na mestu izmišljajući sveca, nervozan zbog glasa koji počinje da mi puca i brade koju se mislim da počnem da brijem.

                „Ako sine, ako“, kaže prabaka i krsti se pobožno – tako pored svakog novog nebodera.

                S godinama niče sve više solitera, svaki veći od prethodnog, i za svaki prabaka zadivljeno veruje da je crkva. Sada kada je u potpunosti okružena betonskim džinovima krsti se neprestano, poslušno i gotovo svečano, idući ulicom do pijace ili supermarketa, redovno kačeći laktom užurbane prolaznike.

                „Što je pobožan narod u ovo vreme!“ zadovoljno brunda prabaka ulazeći u zgradu. „Sve crkva do crkve!“

                Sestra i ja se nemo slažemo sa njom, a paru koji se ljubi u svetlarnku se gestovima izvinjavamo na ometanju: dečko psuje sebi u bradu i izvlači ruku ispod suknje svoje devojke, koja nelagodno namešta nisku raznobojnih brojanica oko svog zgloba i pući usne ljutito.

                Ni ja ni moji roditelji se ne sećamo više ni sami već koliko dugo svakoga dana izlazimo za prabakom, prilagođavajući svoje svakodnevice toj maloj porodične obavezi. Rutina nam nije naporna ni neprijatna; podrazumeva se do te mere da nikada nismo ni razmišljali o njenoj udobnosti. A na kraju krajeva, rutina pomaže vremenu da teče manje primetno.

                Otac mi je zdravo ostario, ali se dobro drži. Majka je umrla pre četiri godine, u pedeset sedmoj, da joj je laka crna zemlja. Posle njene smrti tri dana se divila prabaka kako lepo zvone za majkom zvona svih okolnih crkava; mislili smo tad, i ona će bogu dušu, samo što nije.

                Ipak, prošle nedelje, obeležili smo njen sto prvi rođendan.

                „Baba zmaj“, oduševljava se moja žena dok pere posuđe posle proslave.

                „Prababa“, ispravljam je ja.

                Iz predsoblja se čuje zvonce, i užurbani koraci moga sina ubrzo potom napuštaju stan.

                „S čije strane?“ pita me žena. „Mislim, sa očeve ili majčine?“

                „Ne znam.“

                Žena podiže obrvu u čuđenju.

                „Ne znam“, ponavljam. „Niko se više ne seća.“

                Ustajem sa stolice da krenem u dnevnu sobu, i kolena me bole. Osećam da starim.

                „Pitam se ko ima njene gene“, dobacuje mi žena.

                Pitam se i ja, dve godine kasnije, kada umire otac. Crkvena zvona ponovo zvone, ovoga puta čitavu nedelju. U takvim vremenima čini se da prabaka postaje sve senilnija, ali kad ona prođu, postane jasno da je ista kao i uvek.

                Zvonici rastu, padaju, i ponovo niču, visoki i stakleni, tuđi. Našu zgradu, začudo, zaobilaze svi urbanistički planovi, i ona ostaje mala, četvorospratna, sa bojom koja se osipa. Prabaka svakoga dana ustaje, kuva mirisnu kafu, pije je, i ide u šetnju, gubi se u gužvi ljudi koji se menjaju toliko brzo da više nema ko ni da je zapamti, ni da obrati pažnju na to da svakoga jutra jedna slepa žena prolazi istom putanjom, već dugi niz godina. Moj sin i njegova žena naizmenično žure za njom, idući uporedo sa njene leve strane, da ih ne bi zakačila rukom kojom se krsti. Kad se vrati kući, priča svoje arhaične bajke mom unuku, koji je isto zove prabakom. 

                Sutra slavimo prabakin sto prvi rođendan, mada ona, sirotica, tvrdi da joj je dvesta četvrti. Smrkava se; večeras ću reći ranije.

                U mojim godinama čovek teško zaspi.